Aleksandra Idvorjan

Profesorka književnosti pobegla iz prosvete/ Obožavateljka jarkih karmina, lakova za nokte i lisica/ Lingvistička cepidlaka sklona logoreji i skribomaniji/ Ljubiteljka društvenih igara čak i kad ne pobeđuje.

Ovako bih najradije napisala o sebi, ali rekoše mi: mora malo duže. Stoga sam rešila da se uozbiljim.

Moj profesor sa fakulteta Nikola Grdinić je govorio: “Niko ti nije obećao da će sve ići lako” i: “Ne zaboravi da imaš pravo da se predomisliš.” Te sam rečenice, kao i mnoštvo drugih, zapisala u svoj citatni notes, potpuno nesvesna da će mi baš one, iako vrlo obične, značiti više od onih brušenijih i književnijih koje je, takođe, izgovarao. Samo jednom je rekao, možda čak više za sebe: “Jako je važno da pristaneš na sebe.” Upamtila sam i to.

Znala sam da želim da studiram književnost već sa 13 godina, ali sam i tada bila svesna da me na to nagoni suluda ljubav prema čitanju, a ne želja da radim u školi. Ni studentske godine nisu bitnije korigovale moju detinju maštariju o poslu u kom se držim podalje od ljudi. Komunikacija mi nikada nije predstavljala problem, ali sam svejedno svoj poslovni knjigoljubivi život zamišljala u nekom slabo posećenom ogranku gradske biblioteke. Recimo, zavičajno odeljenje koje na dnevnom nivou posete do dva i po člana. Ostatak radnog vremena provodila bih u sređivanju polica i čitanju. Možda i pisanju. Tako bih dočekala penziju. U mojoj glavi zvučalo je savršeno, ali…

…dogodio mi se život

Za početak, knjižarski. Knjižara je odlično mesto da u njemu zavoliš i zamrziš rad sa ljudima. Nekad i istovremeno. Ne, ozbiljno, tamo zaista možeš da promeniš mišljenje o tome i u istom danu, a kamoli tokom knjižarske karijere. Tada sam shvatila da ne postoji energija koja te više pokrene od one koju dobiješ radeći upravo sa ljudima, posebno ako ubrzo posle te razmene i odu. 🙂 Dok knjižariš (neću reći prodaješ knjige, jer ovo radno mesto podrazumeva još štošta) imaš priliku da unaprediš svoje pregovaračke veštine, odnosno, da prodaš proizvod. Za mene je to značilo da sam utišala logoreju i još jače zagrlila konciznost.

Takođe, knjižarstvo je od ovog profesionalnog bežača od administracije napravio dosta dobrog sakupljača i skladišnika važne poslovne dokumentacije – takoreći, registratornog hrčka koji se, potom, dobro snašao kao menadžer kancelarije. Bio je to izazov posve drugačiji od one moje prvobitne klinačke zamisli da živim u svetu knjiga, daleko od brojeva i dokumenata. I definitivno teži, ali – niko i nije obećao da će ići lako. Imala sam to na umu, pa prionula na posao.

Živimo u svetu u kom striktne pozicije skoro i ne postoje, pa je moje menadžerisanje kancelarijom u firmi koja pravi igrice pomalo zadiralo u poslove pravnika, ekonomiste, knjigovođe, dežurnog potrčka i kreativca. Kada sam dobila mogućnost da smišljam priče i nivoe za igre prvo sam se zapitala: “Kako ću ja to da radim, ja ni ne igram igre?!?”, a onda sam se bacila u vatru i krenula da štancam nivoe i ispisujem dijaloge.

Na kraju ništa od one biblioteke.

Lako je uvideti koliko se priča o meni udaljila od svega onog što je mala Aleksandra za sebe planirala nakon studija književnosti. Ipak, Nikola Grdinić kazivao je da možeš da se predomisliš i da je važno da pristaneš na sebe. Iako stvari u životu ne teku lako i niko nije obećao da će da klize, očito je da mi nije bilo toliko teško da poslušam svog mudrog profesora. Shvativiši da su konstantno učenje i unapređivanje jedna od stvari koje me najviše pokreću, odlučila sam da te leptiriće u stomaku koji se uznemire onda kada me čeka nešto novo prihvatim oberučke. Onda sam otpočela praksu u Žiški.

Kraće i gejmerski rečeno: pristala sam na sebe i krećem se radosno kroz život kao kroz neku igricu koja ima za cilj pre(vazi)laženje izazovnih nivoa i konstantni apgrejd. A toga nikad nije ni moglo da bude u onoj pustoj biblioteci…