Kupio sam šefu prebranac za 700rsd
I naučio kako se radi debrif.
Ne, praksa u Žiški ne funkcioniše tako što Goranu kupuješ hranu, a on zauzvrat sa tobom deli svoje znanje iz advertajzinga. Mada ni to ne bi nužno bio loš metod. Mi inače baš dosta pametnih stvari kažemo za ručkom…
O čemu se zapravo radi?
– Jedan praktikant, jedan šef i jedan prebranac uđu u agenciju…
Šalim se!
Ali i ne toliko.
…
Bilo je vreme ručka i Goranu se namestilo da je baš tad imao sastanak te nije mogao da zajedno sa kolegama uživa u omiljenoj poslovnoj aktivnosti radnog čoveka. Na sreću, za ovakve situacije imamo spreman protokol: “donesemo ti mi nešto, samo javi šta, ljubi brt”. U ovom konkretnom slučaju, ja sam bio “brt” i na sebe sam preuzeo zadatak da se pobrinem da nam šef ne ostane gladan.
Jedine instrukcije koje sam dobio bile su: “Uzmi mi prebranac”.
Ono čega ja u tom trenutku nisam bio svestan je to da sam upravo dobio nešto što se u našem poslu zove brif. Naivno misleći da su to sve informacije koje su mi potrebne, uzeo sam pare i krenuo u restoran blizu kanca koji prodaje domaću hranu na meru.
Na meru!
Ovo mi je palo na pamet kad sam već bio na pola puta: Ne radim ovde dovoljno dugo da bih znao koliko čega Goran jede. Nemam pojma koliko prebranca da mu uzmem!
A onda su pitanja krenula da naviru: Je l’ on očekuje da mu uzmem još nešto uz prebranac? Salatu? Meso? Šta ću ako nema?
Jasno ti je da sam počeo da paničim.
Trebalo je da ga pitam… Zapravo…
Trebalo je da uradim debrif.
Pa što nisam onda?
Dva razloga zašto često ne postavimo neophodna pitanja kada dobijemo neki zadatak:
- Zaboravimo/smetnemo s uma/ne padne nam na pamet/čini nam se da je sve jasno
- Strah nas je/sramota/blam da ispadnemo glupi
Drugi razlog je verovatno više u domenu psihologije i tu nisam stručan, ali iz iskustva mogu da kažem ljude oko tebe uglavnom nije briga koliko si tačno pametan. Veća je verovatnoća da su i oni baš krenuli da nešto nekog pitaju, pa ne bi bilo loše da se što pre suočiš sa svojim strahom. Neki kažu da je to i najbolji način da ga prevaziđeš.
E, a za prvi imam par saveta koji ti možda mogu pomoći da sledeći put ne čekaš da ti se desi problem, pa da tek onda pitaš. Veruj mi, nije prijatno kad stigneš na red za hranu, Goran ti se ne javlja na telefon da ti kaže koliko prebranca hoće, a još deset gladnih ljudi čeka iza tebe. Stres je sastojak kojeg u poslu želimo što manje. Ba dum ts!
Budi pesimista!
Ako želiš da pobediš probleme, moraš da razmišljaš kao problem! Čim dobiješ neki zadatak, pokušaj da predvidiš potencijalne poteškoće koje te mogu zadesiti. Ako to uradiš, možeš na vreme da tražiš dodatne informacije, ili pojašnjenje i tako ih izbegneš. A možeš i da shvatiš da je zadatak neizvodljiv, kažeš to klijentu, ili kolegi i ponudiš drugo rešenje.
Primer: “Gorane, za slučaj da nema prebranca danas, hoćeš da ti uzmem musaku, ili neki pirinač?”
Question everything!
Kad si već zagazio u pesimizam, nije zgoreg ni da preispitaš i neke stvari koje uzimaš zdravo za gotovo, kao što je, recimo: sam zadatak. Šta Goran hoće da postigne time što mi je tražio da mu kupim prebranac? Da li je njegov cilj samo da utoli svoju glad, ili voli ukus prebranca, pa želi da zadovolji tu potrebu?
U zavisnosti od odgovora, zavisi i da li ću uspešno ispuniti svoj zadatak i da li će druga strana biti zadovoljna. Jer ako Goran samo želi da jede prebranac zato što mu je to omiljeno jelo, a ja mislim da želi da ne bude više gladan, pa mu prebranac kupim u drugom restoranu i on mu se ne svidi, da li sam odradio svoj posao? Zato je uvek važno preispitati ciljeve, a samim tim i KPI-jeve i po potrebi ih korigovati.
Mi naše klijente savetujemo, a da bismo to radili uspešno, potrebno je da prvo znamo šta tačno klijent želi, zašto to želi i onda ponudimo najbolji put do rešenja… ili shvatimo da to nije ono što klijentu treba i predložimo nešto drugo:
Primer: “Gorane, je l’ si stvarno gladan, ili ti se samo opet jede prebranac pošto ga naručuješ već peti dan. Prošli put ti je teško pao, pa si ceo dan bio nervozan, da ti možda uzmem nešto laganije? Neki potaž, grilovano belo i povrće?”
/ / /
Na kraju…
…Bez obzira na to da li koristiš ovu, ili neku drugu metodologiju da prikupiš važne informacije i odradiš debrif, najbitnije je da, u trenutku kada krećeš u realizaciju zadatka i ti i tvoj klijent imate (približno) ista očekivanja u pogledu krajnjeg rezultata.
…
Sigurno se sad pitaš šta se desilo sa Goranovim prebrancem. Pa…
… Nakon što su mi u restoranu napunili jednu celu plastičnu posudu (onu veću) prebrancem i naplatili ga 700rsd i pošto sam svoj ručak pojeo u blagom rastrojstvu, vratio sam se u kanc. Goranu sam na sto bojažljivo stavio njegov ručak i vratio kusur, a on je samo rekao: “Hvala!”
Ok. Onda tekst nema poentu?
Pa, ima. Sve prethodno rečeno stoji, ali uvek postoji i faktor na koji ne možemo da utičemo. Nazovimo to srećom. Njen uticaj želimo da minimizujemo.
U ovom slučaju, bila je na mojoj strani, zato što je Goran OMAD (jede jednom i mnogo), ali ja se ne bih previše oslanjao na nju jer će ti pre okrenuti leđa nego što će da te pogleda. Zato se ti drži lepo brifa, a mani se gledanja u pasulj.
