Pročitao sam 50 knjiga za godinu dana

Andrić je rekao da uvek treba obrisati prvi pasus romana, ali sva sreća pa ne pišem roman, već blog post. Nek ovo bude jedan tok misli pomalo shizofrenog kreativca koji je odlučio da prozbori pokoju o svojim navikama. Žiška je dosad već dokazala da svoje mišiće gradi ređanjem knjiga na svoje nove police, doduše moj biceps su izgradile drastično drugačije knjige u odnosu na one u zajedničkoj biblioteci.

Dakle, zagrizimo! Prošle godine sam, kako tradicija nalaže, pokrenuo izazov na goodreads-u gde sam obećao sebi (a i drugima, jer goodreads je ipak društvena mreža za knjiške moljce) da ću pročitati 50 knjiga u 2019. godini. Oskudno, priznajem, pogotovo u odnosu na neke prethodne – u nekima od njih sam čitao i po 150-200 godišnje, ali tada su studije književnosti umnogome doprinele toj brojki. Izazov je uspešno završen, i došao sam čak do 55 pročitanih knjiga! Ali čitanje je ipak pasivan čin, dokle god je samo sebi svrha… što u mom slučaju, i nije bilo.

Čitanje kao stvaranje kao krađa

Već je opšte-poznat citat koji se često pripisuje Pikasu, Fokneru, T.S. Eliotu, i mnogim drugima… i koji se uglavnom vrti oko premise da „loši umetnici imitiraju, dobri umetnici kradu“. Sudbina citata je, izgleda, utkana u samu srž njenog porekla. Mnogi drugi će citat prepoznati sa Benksijevog rada gde je on napravio već poznat obrt prisvajanja tuđih dela, ili u ovom slučaju – citata.

Kao kreativac koji se bavi različitim stvarima, od fotografije, video-eseja i pisanja poezije (infamozni slešer, kakve Žiška i vrednuje), čitanje jeste jedna od radnji putem kojih dolazim do novih ideja, ili bolje rečeno – preuzimanja tuđih znanja i rekontekstualizovanja zarad ličnih ciljeva. Da ne bude da samo orbitiram oko apstraktnih ideja, evo primera:

Trenutno radim na ciklusu poezije koji nosi naziv Drugi dolazak; pošto je druga zbirka u pitanju očigledna je autopoetička aluzija na povratak („Guess who’s back, back again“ – samo u prefinjenijem stilu i stihu). Takođe je i aluzija na istoimenu Jejtsovu pesmu koja se u par navrata pominje u zbirci, ali sam uz to želeo da ciklus natopim referencama koje se tiču religioznosti. Bez želje da se ograničim na konkretnu religiju, od mnogih postojećih hteo sam da stvorim jedan amalgam, lični mitos, vrli novi svet poznatih i opskurnih referenci koje bivaju odenute u novo ruho samim tim što se nalaze u drugom kontekstu. Date reference sam crpeo iz knjiga kao što su:

• „Odvratno veslanje prema Bogu“, En Sekston

• „Novo raspeće“, Zoran Bognar

• „Srpski Mitološki rečnik“, Kulišić/Petrović

• „Prognana bića“, Milenko Bodirogić

/   /   /

Onaj gorepomenuti citat o „krađi“ zapravo je vrlo pojednostavljena ideja tradicije, i našeg odnosa prema njoj. TS Eliot je bio zagovornik misli da tradicija „porađa svakog novog pesnika“. Dakle, ustanovili smo da krađa nije baš krađa, a da čitanje može da bude stvaranje, čak i neki vid…igre. Koliko duboko seže ova zečija rupa u koju sam vas naterao da uskočite zajedno sa mnom?

Čitanje kao igra

Johan Hojzinga u svojoj knjizi Homo Ludens govori o nagonu za igrom kao osnovnoj ljudskoj potrebi, čak postoje mišljenja da se i sama filozofija izrodila iz igre. Takođe, iz igara jednog društva može se dosta toga zaključiti o njemu – Grci sa Olimpijskim igrama svakako deluju prefinjenije u odnosu na Rimljane koji uživaju u krvoproliću gladijatora u arenama.

Svoje potrebe za klanjem i čitanjem često znam da rešim jednim udarcem: igranjem video-igara. Pored toga što smo mi u Žiški aktivni čitaoci, takođe među nama ima i poprilično uspešnih gejmera. Takmičarski duh i virtuelni svetovi uslovili su da e-sports industrija postane gigant koji vrti veliku kintu, a omogućio je mnogima da gejming iskoriste kao sasvim legitiman posao. A kakve sad veze imaju čitanje i video-igre?

Pa, sa razlogom postoje akademske studije video-igara, doduše grubo podeljene na dve metodologije: s jedne strane, ludologija želi da izučava video-igre kroz elemente koji igru čine igrom – dakle, kroz one osobine koje su karakteristične samo za datu umetnost, kao što je interaktivnost, izgradnja sveta i imerzivnost. Naratologija, s druge strane, video-igre posmatra kao strukturu priča, naratološki teoretičari dolaze iz studija književnosti i filma – obe umetnosti koje često bivaju utkane u srž igara.

Ja hodam nekom srednjom linijom, gde mogu da cenim igre zbog njihovog narativa, ali isto tako i zbog interaktivnosti, mogućnosti uranjanja u svet na način koji je karakterističan samo za ovaj medij. Kao neko ko je studirao književnost, i u toku studija ponovo otkrio ljubav prema igrama, tada sam sa stečenim znanjem u sferi naratologije mogao da ih protumačim na drugačiji način. Ali pored potrebe za igrom (na opštem planu), takođe postoji i ta potreba za čitanjem. Obe želje su se sjedinile na jedan poprilično banalan način – i evo zaokreta natrag ka početku teksta – putem goodreads izazova.

Pravila „igre“ su vrlo jednostavna i dat vam je samo jedan okvir – početak i kraj godine, na vama je da odredite broj knjiga koje želite da pročitate. Pored toga, vaši prijatelji na goodreads mreži takođe prave svoje izazove, i čitav događaj pretvara u jedno baš krajnje štrebersko takmičenje, koje opet na kraju svakome donosi nagradu u vidu više pročitanih knjiga. Postoje čak i usputni dopaminski ubodi u vidu štikliranja pročitane knjige, ili praćenja progresa čitanja, pisanja recenzija i davanja ocena, što je par ekselans gejmifikacija čitavog procesa čitanja, i odličan način kombinovanja digitalnih alata i delatnosti koja se smatra zaostavštinom analognog sveta (iako se danas svakako čita više no ikad, al to je tek posebna tema). Tek sam nedavno uvideo ovu sponu između igre i potrebe za čitalačkim izazovom, ali se postavlja pitanje da li je onda ta potreba za izazovom i takmičenjem inherentno dobra?

Vrli novi svetovi igranja

Iza potrebe za igrom, čitanjem i stvaranjem stoji jedna suštinska želja za pričom, koja im je zajednički činilac. U marketingu se storiteling odavno ustalio kao ključni alat u komunikaciji, napravio se zaokret prevashodno ka prodaji priče brenda, a ne samog proizvoda. Brendovi „igraju“ određenu ulogu, iz te uloge prodaju priču o sebi koju su često usputno nakalemili, istraživanjem tržišta došli su do uvida šta zapravo funkcioniše, šta ljudi vole, i svoj proizvod okrenuli u tom pravcu.

Dakle, ovo može biti pokazatelj da igra nije uvek bezazlena, već može da ima krajnje utilitarističke ciljeve. Nego, vratimo se mojim igranjima. Kada odlučim da zapostavim socijalni život (nije kao da inače cveta) i provedem 80+ sati jašući mog arapskog konja Šećerka u igri Red Dead Redemption 2, igra postane opasni eskapizam koji preti da me pretvori u kauboja koji u gradskom prevozu kontemplira koliko bi antagonize dijaloška opcija uticala pozitivno na vozača da malo stisne gas i požuri.

Kao i svaka dobra igračka platforma, Goodreads ima i solidan prikaz statistike

Sa druge strane, goodreads izazov nosi takođe svojevrsne probleme – kad god se postavi kalup, on je uvek, i bez izuzetaka, istovremeno izazov i ograničenje, jer nas tera da iskočimo iz zone komfora i pojurimo neke ciljeve koji mogu da deluju naizgled nedostižno, ali isto tako nas može saterati u ćošak i svesti čitavu akciju na besomučnu trku za krajnjim rezultatom. Godišnji izazov za broj pročitanih knjiga oduvek je bio mač sa dve oštrice, i kroz mnoge knjige sam protrčao misleći da je čitanje sprint, a ne maraton. No, možda je na kraju dana ipak okej pomiriti se s time da se čitanje, kao i bilo koja delatnost koja može biti kreativna, treba ipak više da se sagledava kao lagana šetnja kroz šumu, više nego kakva jurnjava.

Ipak, i ove godine sam odlučio da pokrenem isti izazov. S tim što sada smatram da sam pametniji makar za neke uvide koje sam ovde istakao, i krajnji cilj jeste bolje raspolaganje vremenom koje bi mi omogućilo da knjige ne proždirem, već da ih degustiram kako dolikuje – sa težnjom da nepce oseti nijansu ukusa sa svakim zalogajem.

Čitanje nije nužno pasivni čin, ono može da ponudi eskapističku crtu onoliko koliko mu dopustimo. Isto tako, može biti jedna bezazlena igra, prostor za kreativne krađe i stvaranja, ali i izazov koji postavimo sami sebi. Derida je rekao da „ničega nema izvan teksta“, a od beskonačnog niza tumačenja ove izjave, za prilike ovog bloga ja ću odabrati ono koje kazuje da je zapravo sve tekst – i samim tim, čitanje nikad ne prestaje.

A možda je ovaj moj blog post poput Mikelanđelovih skulptura koje su ostale nedovršene jer ih je on „oslobađao“ iz kamena. Upravo time što neke figure nije mogao da oslobodi, navodno, greška nije bila njegova, već je nastala već u kamenolomu gde se birao kamen za date skulpture. Šta god bio slučaj, ipak je bolja opcija imati nedovršenu statuu, nego neostvaren kamen.

Autor teksta: Stefan Gašić