Miloš Skokić, Author at Ziska

Miloš Skokić

Menadžment partner / Kreativna direkcija / Direkcija projekata / Scenariji

Jednom sam poslao mejl Denu Arijeliju da ga pitam šta misli o tome zašto se ljudi lože na ružne, kockaste ThinkPad laptopove. Odgovorio mi je sa privatne adrese da nikada nije razmišljao o tome. Dodatno, pitao me da li ja imam neku teoriju. Sećam se da sam ubrzo nakon toga objavio na svojim društvenim mrežama da je moj životni moto poznati citat: „80% percent of success is showing up.“ I baš sam jako verovao u to.

Znao sam da želim da radim u advertajzingu veoma mlad. Iz istog razloga iz kojeg sam se tokom srednje škole najviše radovao pismenim zadacima iz srpskog jezika – volim da pišem na temu. I da veoma brzo nakon pisanja dobijem povratnu informaciju, idealno u formi aplauza i ocene. Dakle, uvek sam pisao sa zadnjom namerom, pa je donekle i očekivana moja ambicija da jednog dana postanem „kreativac“.

U vreme kada sam ja počinjao da provodim osam sati dnevno u marketinškoj agenciji, svi su samo govorili o rastu digitalnih kanala. Ja sam bio student i postojalo je snažno očekivanje da razumem društvene mreže i tehnologije, pa su ubrzo potom ljudi krenuli da me zovu digitalac. Sećam se da mi je to bilo čudno, ali pošto su postojale i koristi od tog obeležavanja (digitalci brzo napreduju u organizacijama), nisam se preglasno bunio.

Negde u sred agencijskog drila, sa par prijatelja sam kupio kameru i snimio nekoliko bendova kako sviraju u knjižari i jedan kratki film inspirisan poezijom, koji je pogledalo mnogo ljudi. Tada sam shvatio da bih sve ovo isto radio i da ne moram. Takođe sam shvatio da postoji suštinska razlika između rada i posla, pa sam se u poslu krenuo bahatiti, dok sam u odnosu prema radu postajao sve obazriviji. Ovaj princip nikada nisam napustio.

Goran razume o čemu govorim, pa smo odlučili da radimo ovu stvar zajedno. Stvar je agencija koju smo osnovali i koju vodimo, najbolje što umemo i dovoljno loše da konstantno sedimo na ivici. Agencija je, naravno, samo paravan za najdužu i najtemeljnije isplaniranu prevaru veka (the long con). O tome ne smem da otkrivam mnogo, očigledno.

Howard Luck Gossage je rekao da je „menjanje sveta jedini posao dostojan odraslog čoveka“, ali nije se potrudio da objasni kako se stiže tamo. U prevodu, ostavio nas je da lutamo u potrazi za odgovorima. Učinio nam je uslugu, ja mislim. Dok ne dokučim to, provodim dane radeći na kampanjama sa nekima od najzabavnijih ljudi koje sam sreo. Neki od njih rade u Žiški, neki u drugim organizacijama. Zajedno podmećemo ljudima ideje za koje verujemo da su važne, često prerušene u nešto što bi se moglo nazvati kreativnim radovima, kampanjama, možda čak i smešnim videima.

Ljudi vole ružne, kockaste ThinkPad laptopove jer služe kao neka vrsta značke koju nosimo ponosno, izjave da nikada ne bismo potrošili novac iracionalno, na nešto sjajno i površno, već da kupujemo mašinu koja radi posao za koji je namenjena. Komunikacijski, „ružan je, ali radi posao“ zvuči uverljivije od „sa ovim laptopom dobijaš i izgled i performanse“. Ovako sam nekako odgovorio Denu Arijeliju, na šta je on rekao hmmm…