Svi smo, u stvari, slešeri

Žiška oko godinu dana drvi o sleševima, radi u sleševima, živi taj slešerizam. Onda smo skontali da bi bilo važno da nekako predstavimo te sleševe, da napravimo postove ili postere, nešto kul za kanc, ali i za objavu na LI, npr. Nije nam uspelo ni iz prvog, ni iz šestog puta. Nismo se usaglasili. Onda smo sa tri različite strane skontali da je najbolje da svako ispriča priču o sleševima na svoj način. Dakle, nemojte da vas zbuni ako posle ovog teksta naletite na neku novu definiciju sleša u Žiške. Nije nemoguće, a i prilično je izvesno.

Evo i zašto.

Sleševi su priče

Goran je baš precizno i detaljno objasnio kako smo zamenili klasične advertajzing pozicije u ovom blogu. Za vas koji niste kliknuli – u tom blogu ćete skontati da su sleševi, zapravo, naš odgovor na digitalnu tranformaciju u advertajzingu. Sleševi su, u poslovnom smislu, olakšica i prečica. A u ljudskom smislu: sleševi su sve sem prečice.

Sleševi su nekada jaaako dugačke priče. Priče o postanju sleša. Ne bih da sada počinjem od davne 1994, kada sam po prvi put spremala štrudlu sa mamom, sve podignuta hoklicom do radne površine mamine male kuhinje, pa kako me je to i kasnijih 20ak godina prčkanja sa hranom osposobilo da sa više razumevanja planiram cooking video serijale koje danas kreiramo u našoj produkciji.

Osim formalnih pozicija, sleševi su naši načini kako se borimo sa izazovom i problemom, trenuci kada pobedimo sebe, oni su sve ono što ne donosimo na posao, a zatreba na poslu, sve ono što „držimo u malom prstu“ ili niz slučajnosti (kao iz filma „Milioner iz blata“) koji te sazdaju da budeš baš pravi čovek za posao. Potpuno su neodvojivi od ljudi.

Sleševi su poslovni jmbg

E, sad, izazov je bio smestiti sve te priče u nekakve postove. Sleševi su zaguljeni, brate mili, previše su lični. Ne možeš o njima ništa ni da počinješ, a da prethodno ne pitaš ljude o njima. Jer zamislite, svi mi, koliko nas ima, imamo oko 3-4 regularna sleša u Žiški i još 10ak skrivenih, nepriznatih sleševa, kao što su npr: dežurni higijeničar, najlepše pakovanje poklona, picajzla seta, prečišćivač prezentacije, lektor na Sleku, ali i šire – neuspešni bacač mimova, šlager pevač ili krindž master, itd. Sad ispadoše kao ljubimci ili pokemoni, ali verujte mi, ljudi u Žiški vole svoje sleševe. Put do jednog sleša je priča za sebe.

Tako smo uradili celu ovu – snimili smo videe u kojima smo Milju, Nedu i Stefana pitali da nam pričaju o sleševima. Pa smo i potvrdili (u Stefanovom primeru pogotovo) da su priče o sleševima nekada i epopeje, koje čak mogu uključiti čuvenog Tolstoja.

/   /   /

Svako je slešer. I ona baka Smilja na Kaleniću što prodaje domaća jaja i radi community management uživo, kad te pita kako su tvoji. A prethodno veče organizuje Milovana da jaja donese iz kokošinjca i isprati da su uredno složena u gepek. Vikendom, napravi one mekane galete, neke proda, neke podeli, ali su uvek nestvarno žute.

Baka Smilja bi u Žiški bila menadžer projekta i koordinator produkcije. Verovatno bi pretendovala za sleš „zakup medija“. Nije bitno da li pričamo o jajima ili postovima. Sleševi su univerzalna stvar – ono kako radimo stvari.